Kakva je bila naša obaveštajna služba?
Некада (давно) у време нашег председника, др. Јосипа Броза ака Тита, имали смо прлично јаку обавештајну службу. Зашто је то тако знају само врхови исте, и Руси. Зашто Руси? Моје веровање је да је због њих и настала толико јака служба. Сви знате шта је било између “нас” и Руса 1948. год.
Сви знају каква је била та наша служба. Добро, не баш сви. Ја не. Рођен сам далеко након што је друг Тито умро (1990. године - да не би било заблуде, није Тито тад умро, него сам ја тад рођен), али сам слушао приче из прве руке и из поверљивих извора.
Шта ме је инспирисало да напишем ово? Прича…која гласи овако.
У то лепо време, један наш пријатељ ишао је у полицијску школу. У трећој години имали су праксу у “правом животу” и добили су пиштоље и сл. И њему баш западе да ради на обезбеђењу тадашњег нам председника. Чувао је руљу која је пробала да додирне председника, поцепа му део одеће, узме оно мало длака са главе и остало. Ту је била и ограда.
Сваки приправник добио је свој рејон. У свом рејону, пријатељу је пажњу привукао човек дугачке црне косе, са окаченим будилником око врата. Типичан тадашњи хипик. Одлучио је да мало боље припази на њега. Како је Тито пролазио, хипик је само узвикивао и никакву акцију није преузео. Пријатељ је све време будно мотрио само на њега.
Када колона прође и широке народне масе се утишаше, дотични хипик пришао је том нашем пријатељу, извадио парче некаквог картончета и рекао му: “Добар си мали, добар си”. Парче картона било је у ствари легитимација Државне Безбедности.